Читаоница

ИРИГ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ И ОБРНУТО
Прстохват зачина сремских
Лани, правећи монографију о овој варошици и општини, сачинили смо и хрестоматију „Ириг у књижевности”. Нашли су се ту и Змајева песма, и неке прозне странице Милорада Поповића Шапчанина, и текст Јована Грчића, и један опис из пера Црњанског. Неизоставни су били накићени записи Доситеја Обрадовића, па врднички дневник Милице Стојадиновић Српкиње, па Михизова иришка поглавља. Отело се, у књигу прерасло. Док на ту књигу чекамо, поделићемо са читаоцима неке иришке фрагменте ових последњих троје

Пише: Бане Велимиров
Фото: Из монографије „Ириг, овенчан Фрушком гором”

Свратисмо летос, послом, а остадосмо у овој варошици, ево, и подубоко ујесен. Прекопали смо њену повесницу, свих дванаест села у општини, свих осам старих манастира, одболовали њена страдања и оплакали ране, описали бодље и дарове, геолошке слојеве и старо дрвеће у гори.
Свему овоме о Иригу, историјском и географском, некадашњем и данашњем, хтели смо да додамо још један Ириг: књижевни. Тај Ириг, саткан од неких незаборавних страница српске књижевности, био би племенит састојак овде. Стога смо, припремајући нашу монографију, сачинили и хрестоматију „Ириг у књижевности”. Нашли су се ту и Змајева песма, и неке прозне странице Милорада Поповића Шапчанина, и један текст Јована Грчића, и један опис из пера Црњанског... Неизоставни су били накићени записи Доситеја Обрадовића о Хопову и Иригу, па дирљиви врднички дневници Милице Стојадиновић Српкиње из 1854, па Михизова иришка поглавља. Али та намера је на наше очи прерасла саму себе и хрестоматија је обимом стасала у посебну књигу. Док чекамо на њено појављивање, навешћемо овде понешто као прстохват најфинијег зачина.
„... Хопово нам је у срцу било; к њему смо се таштили. Око подне дођемо у Ириг и упутимо се к манастиру. Како нам је год рекао Тодор калпагџија, како пређемо на манастирску земљу, учини нам се као да смо у едемску башчу дошли”, описује Доситеј Обрадовић у делу Живот и прикљученија (Лајпциг, 1783). „Иде се све покрај једног поточића, поред кога стоје насађени велики ораси и друга древеса која га осењавају и чувају од сунца. На левој страни виде се брда и холмићи, покривени с виногради и воћњаци. С десне стране потока пружила се једна веселовидна долина, сва покривена и украшена с ливадами пуним злака и цвећа селнога, која се протегла до близу манастира, а с оне стране долине, рекао бих да су царске башче. Виноград до винограда, окружени и накићени с[а] свакојаки плодовити древеси, брдо над брдом и холм над холмом као да се један на другога другољубно наслонио, и као да је један сврх другога своју поноситу главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати...
Не зна ко како том блаженом долином прође, како ли к манастиру дође. А кад дођосмо к мом љубимом [Х]опову, шта ће ко пре гледати, шта ће разматрати? Чему ли ће се више дивити и чудити? Да сам био сав око, пак да сам на све стране у један ма[х] гледати могао, ни тако не би[х] се оне красоте нагледао... Ову вечну књигу отварајте у свако време... Ову саму књигу, без никакве друге, Мелхиседек читајући, свештеником вишњег бога постао је... Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена... Ево, мој љубезни читатељу, к[а] каквим размишљенијам само васпоминаније [х]оповске красоте ум мој узвишује. О, место достојно да посвећено будеш мудрости и ученију и да се српским назовеш Парнасом!”

ВРДНИЧКИ ДНЕВНИК

Свој врднички песнички дневник, сав од дивљења према завичају и танкоћутности према српском отечеству, Милица Стојадиновић Српкиња водила је током пет месеци године 1854. Објављен је у Новом Саду и Земуну, у три свеске (1861, 1862, 1866).
„... Баш сунце к ноћи, а ја се врати’ кући из Беча, куда сам прије неколико недеља са мојим братом и снаом отпутовала била; и сада могу казати да је блажен онај тренутак у ком се човек своме завичају и к својима врати. Брига и ужељење за својима прелије се тада у једно чувство – у чувство радости, која се речима довољно изразити не да”, пише она почетком маја те 1854.
Танано описује свој сеоски живот, послове и дане, светковине, брања трешања током којих девојке певају а она у хладу записује бербанске песме, празновање Сошестивија и Видовдана, долазак Србаља са свих пречанских страна да целивају мошти свог Светог Кнеза и да узму благослов, један вишедневни боравак остарелог Вука Караџића у кући Стојадиновића, једно свраћање патријарха српског, своје читалачке дане и ноћи, преписке са важним савременицима... На празник Светог Константина и Јелене враћа се из Шида, докле је допратила Вука на његовом повратку у Беч, па записује:
„Пре једног сата вратила сам се дому моме из круга моје родбине са краја Војводовине, где сам се са г. Вуком опростила, и сви га испратили са жељом да га опет међу нама жива видимо. (...) Ја ћу се дуго и радо опомињати тога лепог пута кроз равна зелена поља Срема, покрај ланца дивни’ фрушкогорски’ брегова и непрестаног изгледа на милене брегове Сербије који су се од југа плавили. Мене су често жеље поетичне обузимале...”
А 8. јуна (по јулијанском календару), увече:
„Одатле одем у виноград донети трешања. Савијајући родне гранчице погледам води Сави, преко које се равна Мачва и Цер планина плави; ал’ то се Цер тако лепо види, и близу чини, да мислиш сâмо трептање лишћа видити, а што је овдашњима знак да ће кише бити...”
Истрајно записује народне песме, изреке, приповетке, и шаље их Вуку.
„Док су моје посленице лук, першун и остало плевиле, нисам им се дала од певања одморити, јер ми је за тим стало да што више како басама и других чарања, тако и народних песама скупим; знам зацело да у оне три збирке које је врсни Вук издао све народне песме нису, и да би још онаке три књиге биле, само кад би се још један Вук нашао, или овај заслужни старина још толико поживео...”

У РАЉАМА СЕЋАЊА

Михиз је посебна прича или филм. Колико год је он рођен у Иригу, толико је и обрнуто. Тешко је из његових иришких страница извадити нешто, јер би требало оставити све. И Аутобиографију о другима, коју је Мило Глигоријевић ишчупао из њега, почиње поглављем „Завичај”.
„У мом родном месту није било ни реке, ни праве баре, чак ни честитог потока. Ваљда зато, иако више од четири деценије живим у Београду, ретко силазим на његове реке и не разумем добро и не волим воде...” пише. „Сви моји преци, колико год сеже и памти породична хроника, и по очевој и по мајчиној линији, били су Сремци. Нема ту ниједне снаје Бачкуље или Банаћанке, ниједног зета Србијанца или призетка Славонца. Све сам Сремац и Сремица.
У читуљи коју сам наследио од оца убележило се шест генерација мојих предака: тројица свештеника, а пре њих тројица занатлија, ћурчија, кожухара. Мајка је унела у породицу своје претке сељаке. Моји паори, ћурчије и попови живели су и умирали по целом пространству Горњег и Доњег Срема, по Вуковару, Бингули, Чалми, Лединцима и Иригу, у коме сам се и ја родио.”
Ириг је у Аутобиографији посебан одељак, баш као и Стари Ирижани.
„Пре неколико година, када се у Бечу давала моја драма КомандантСајлер, на пријему који су ми приредили учтиви и церемонијални домаћини из Фолкстеатра и аустријског Пена, цитирао сам ругалицу којом се моји земљаци подсмевају нама Ирижанима:

Ирижани сваки дан
моле бога з’ ајзлибан,
да направе пут до Беча,
да продају мало креча.

Додао сам да ни до данас Ирижани нису дошли до ’ајзлибана’, а ја сам, ево, дошао у Беч да им продам мало свог интелектуалног креча.
Возови су заиста заобишли Ириг. Један, онај подунавски, чортановачки, прошао је обалом Дунава, а онај други је отишао наниже, преко Руме, равним Сремом, остављајући нас из фрушкогорског ’винског’ Срема без ’ајзлибана’.
Ирижани су некада били сељаци, виноградари, трговци, занатлије, шегрти, па, када се замомче и ослободе, калфе у ’вандровци’ и ’френту’, једва чекајући да се осамостале, па да своју робу, свој рукотвор, продају у радњи и по вашарима. Али било је и кречара. Вадили су камен и дрво са Фрушке горе, гасили креч и у таљигама га разносили около и продавали.
Тај кречарски Ириг мора бити да је био подложан и другим, опаснијим ругањима, када се створио одбрамбени рефлекс, па је на питање: ’Одакле си?’ – тврде стари Сремци – Ирижанин одговарао љутито: ’Из Ирига, па шта?’ и одмах хватао за бритву, претњом предупређујући подсмевку. Ирижани верују да су ова ругања чиста завист и пакост наших безначајних суседа због изузетности нашег места. И сâм сам, вероватно у носталгичној пристрасности, уверен да Ириг није био обично сремско насеље.”
Тако пише Михиз, који је добро знао да се у Иригу пошалицом и брани и напада. На нама је лакши део. Да читамо.

***

Под венцем Фрушке
Репрезентативну монографију „Ириг. Овенчан Фрушком гором” написао је и направио 2022. тим „Принцип Преса” за потребе Општине Ириг, која је и била главни издавач. Књигу је осмислио и уредио Бранислав Матић, на енглески превела Наташа Вујовић, а фотографије је приложио низ врсних аутора. Одатле потичу и ове странице које су пред вама.